Постојање електронских аватара обележје је тренутка у коме живимо. У тој свеопштој аватаризацији учествује и уметница Далиборка Ђурић – на свој начин.

Пред публиком ће се наћи дела, великих димензија, израђена од грубог сликарског платна и финог муслина, а уз примену најразноврснијих старих и нових техника рада са текстилом, бојење природним средствима (куркума, кафа), шивење, штеповање, парање, аплицирање, ручни и машински вез, програм ArtMatic Designer, дигитална штампа… Називи дела указују на извор надахнућа. Плашт, Каишеви, Крунице, Хаљина и Девојке са мобилним телефонима реферишу на српски средњи век у чијим одевним формама и орнаментици ауторка види исходиште колективног идентитета. О симбиози људске и алгоритамске инвентивности и духовитости, сведочи последње остварење припремљено за изложбу – истоимени видео рад, настао уз помоћ „техничке подршке“ дигиталног уметника Данка Ђурића.

Далиборка Ђурић (1972, Београд) завршила је Средњу школу за дизајн и индустријско обликовање (Одсек дизајн текстила, 1988–1991), а потом дипломирала на Факултету примењених уметности и дизајна у Београду (Oдсек текстил, предмет таписерија, 1997). Постдипломске студије завршила је на истом факултету код професорке Јадранке Симоновић са темом Фигурација у области таписерије (2003). Чланица је УЛУПУДС-а од 1997. године.

Уметнички опус Далиборке Ђурић заснива се на читању, проучавању и тумачењу текстилних форми, идеја и израза из прошлости и њиховом визуелном и значењском транспоновању у нове садржаје и форме, а кроз призму женског, друштвеног и феноменолошког.

Радови уметнице налазе се у Музеју примењене уметности у Београду, Државном музеју на Мајданку (Paṅstwowe Muzeum na Majdanku) у Лублину (Пољска), збирци Културног центра Јагодине и у приватним колекцијама Александре Стратимировић и Драгана Поповића.