Користећи се фотографијама које је сам забележио на својим путовањима, обилазећи природу, али и фотографијама које су други забележили, Мирковић одабира пејзаже или фрагменте из природе које затим преноси на сликарско платно или папир. Определивши се за штафелајно сликарство, његова уља и акрил на платну, као и цртеже угљеном на папиру, насељавају пејзажи великих формата, који снажно и директно дочаравају природу одређених предела и места. Резултат су радови на којима аркадијски идеал служи као метафора за лепоту природног пејзажа и  нетакнута места далеко од темпа урбаног света, која често евоцирају метафизичке теме и доводе у питање наш однос према пространим крајолицима и местима чији су главни протагонисти пропланци, дрвеће, стене, врела, небо или њихови фрагменти…

Свођење реалног окружења и перципиране стварности на чисто сликарско (али не и романтично), открива уметникову дубоку фасцинацију природним светом и уметничку принуду да трага за идеалним местом и да га прикаже, борећи се, истовремено, за ревалоризацију класичне уметности.

Назив изложбе може се схватити као позив да суочимо древни сан о идиличном пределу/месту са савременим стањем животне средине и да размислимо да ли се Аркадија – савршени пејзаж – и данас може наћи у нашем окружењу.

(извод из текста Соње Милићевић)